PREDSTAVLJANJE KNJIGE "SREBRENICA: OD PORICANJA DO PRIZNANJA"

Beograd, Paviljon Veljkovic, 23. jun 2005.

26.06.2005 , HCHRS

Latinka Perović

"Srebrenica - od poricanja do priznanja" naslov je 22. knjige u ediciji "Svedočanstva" koju od 2000. godine izdaje Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji. Po obimu i strukturi, knjiga je institutski poduhvat, a delo je jedne nevladine organizacije. Tačnije, jednog posvećenog pojedinca. Udeo Sonje Biserko, urednika knjige, u njenom koncipiranju, prikupljanju dokumenata i njihovom komentarisanju, saglediv je tek kada se prođe kroz njenih teških 811 strana.

U svakom slučaju, knjige poput ove ne nastaju iz mesta: one dolaze kao rezultat spoznaje određenog fenomena. A u središtu pomenute knjige je "najveći pokolj civilnog stanovništva u Evropi poslije Drugog svjetskog rata i najveće stradanje Bošnjaka u istoriji bošnjačkog naroda". Knjiga je, bar dosad, najkompletniji prilog odavde, iz Srbije, u proučavanju ovog zločina koji se kvalifikuje kao genocid. Konkretan kao i svaki zločin, srebrenički pokolj je posmatran u kontekstu koji je sadržan u naslovima šest poglavlja knjige: Etiologija i geneza genocida; Međunarodna zajednica i srebrenički masakr; Hronologija genocida u Srebrenici; Srebrenica pred Haškim tribunalom; Priznanja aktera zločina; Srbija, Republika Srpska i Srebrenica.

Ovih dana, u povodu neuspelog pokušaja da Narodna skupština Srbije osudi masakr u Srebrenici, sa njene govornice je rečeno: "Ratni zločini su suviše ozbiljna stvar da bi o njoj pojedinci vodili računa". Iskustvo, međutim, govori suprotno: taj teški kamen gurali su do visoko postavljenih nacionalnih i međunarodnih institucija upravo pojedinci.

Rafael Lemkin je bio samo usamljeni pojedinac kada je 1933. godine, dok još reč genocid nije ni postojala, započeo krstaški rat za ono što je postalo konvencija o genocidu usvojena 9. decembra 1948. gidne.

Pojedinac je i Janja Beč iz čije smo knjige Pucanje duše prvi put čuli glasove autentičnih žrtava genocida, muslimanskih žena koje je ona pronašla u izbegličkom logoru u Sloveniji.

Pojedinac je i pojedinca ima u vidu i Aleksandar Tišma, koji u predgovoru ove knjige piše da je "patnja ljudi zbog međusobne mržnje opšta, i mi iznoseći patnju jednih, iznosima patnju svih, a pravo mesto za iznošenje patnji Muslimana i Muslimanki upravo je sredina iz koje su njihove patnje ponikle, to jest srpska, jer upravo u njoj može da se javi onaj jedan ispovestima pogođeni koji će odlučiti da patnju ne nanosi".

Pojedinci su bili i svi oni koji su povodom svake godišnjice masakra u Srebrenici govorili i pisali, i čije ćete tekstove naći u knjizi: Velimir Ćurgus Kazimir, Rade Vukosav, Tamara Kaliterna, Zoran B. Nikolić, Julija Bogoeva i drugi. Priređivač je u knjigu uključio i tekstove autora koji su govorili iz ugla pobednika. Sabrani na jednom mestu, i jedni i drugi tekstovi dokazuju da se za masakr znalo. Ne može se reći ni da se ćutalo. Tačnije je, da se zločin zabašurivao i poricao. Ne postoji jedan odgovor na pitanje: zašto? Iz stida ili iz straha? Zbog suglasnosti sa ratnim ciljevima čije je ostvarenje zločin podrazumevalo ili iz duboko povređenog osećanja nacionalne časti?

Iz šoka u kome se i sama našla, međunarodnu zajednicu je trgao opet pojedinac. Dve nedelje posle masakra u Srebrenici, Tadeuš Mazovjecki podnosi ostavku na mesto specijalnog izaslanika za ljudska prava. Sa prostora koji mu je kao slobodnom pojedincu preostao Mazovjecki upozorava:

"Ovi događaji čine prekretnicu u razvoju situacije u Bosni. Mi se u isto vrijeme bavimo borbom jedne države, članicom Ujedinjenih nacija, da preživi i zadrži multietnički karakter, i koja nastoji da zaštiti principe međunarodnog poretka. Ne može se govoriti o zaštiti ljudskih prava sa kredibilitetom kada se suočavamo sa nedostatkom dosljednosti i hrabrosti koje pokazue međunarodna zajednica i njene vođe. Realnost današnje situacije ljudskih prava ilustruje tragedija naroda Srebrenice i Žepe.

... sadašnji kritični momenat prisiljava nas da shvatimo istinsku prirodu tih zločina i odgovornost Evropske i međunarodne zajednice za sopstvenu bespomoćnost u reagovanju na njih. U Poljskoj se borimo protiv sistema totalitarizma, sa evropskom vizijom sutrašnjice. Kako možemo vjerovati u Evropu sutrašnjice koju će stvoriti djeca ljudi koji su danas izdani?

Volio bih da vjerujem da je ovo trenutak za promjenu gledišta u odnosu između Evrope i svijeta prema Bosni. Zbog Bosne na kocki su sama stabilnost međunarodnog poretka i principi civilizacije. Ja nisam uvjeren da će se prekretnica, kojoj smo se nadali, desiti i ne mogu nastaviti učešće u pretvaranju da se štite ljudska prava".

Do prekretnice je, ipak, došlo. "Srebrenica je", kako kaže priređivač knjige, "tačka na kojoj se zapravo civilizacija 'prelomila' i vratila svojim izvornim vrednostima... Proces suočavanja je pokrenut u celom svetu. Čak je i vlada Republike Srpske pod pritiskom pripremila vlastiti izveštaj o zločinu u Srebrenici... Samo je Srbija ostala izvan tog procesa".

U nastojanju da "u potpunosti sagleda kontekst srebreničkog masakra, kao pojedinačno najvećeg zločina počinjenog tokom jugoslovenskih ratova 1991-1999. godine", Sonja Biserko je priredila knjigu koja je vrlo važna za odgovor na pitanje zašto se Srbija želi zadržati zatvorenom u "svoju" istinu o Srebrenici. Taj odgovor ima više aspekata. Jedan, možda najvažniji, sadržan je u prvom delu knjige čiji je naslov Etiologija i geneza genocida. On ne uzima u obzir strašno iskustvo Srebrenice, ali se to iskustvo savršeno uklapa u okvir koji je njime postavljen.

Brojni naučnici koji su se u drugoj polovini XX veka bavili genocidom saglasni su u sledećem:
1. Mora se praviti razlika između genocida i drugih masovnih zločina. Definisan kao "delo počinjeno s namerom da uništi u celini ili delimično nacionalnu, etničku, rasnu ili versku grupu", genocid je najgnusniji oblik zločina u istoriji čovečanstva. To objašnjava zašto se on drži u tajnosti, zataškava, poriče i relativizuje.
2. Do genocida dolazi u teškim krizama dražave i društva. Ali, nikada iznenada, neočekivano i spontano.
3. U teškim državnim krizama, neka, kako je poznavaoci etiologije i geneze genocida nazivaju, "nemilosrdna elita" može da preuzme organizaciju države i da putem masovne mobilizacije naroda ojača svoju moć. Političko ponašanje i odluke takvog rukovodstva od odlučujućeg značaja su za pojavu genocida. Smer genocida je: "odozgo nadole" a ne "odozdo nagore". Otuda je za sve ono što se dešava u toku genocida najodgovorniji najviši državni vrh.
4. Genocid je izuzetno složen proces. On ima svoj početak, struktuisani tok, koji ima svoje faze, svoj kraj, koji obično donosi intervencija. Ovim procesom se "upravlja, on je organizovan i manje više kordinisan... genocidna dela veoma brzo prelaze u rutinu... genocid dobija ubrzanje poput zamajca... čim proše prva faza, točak se okreće sve brže i brže dok ne postigne maksimalnu brzinu i nastavi da se nesmetano okreće"...
Izvršenje genocida podrazumeva masu učesnika, podelu poslova, odsustvo pisanih odluka, šifriran jezik i zaveru ćutanja: "Što su zločini teži, njihovi počinioci se sve više drže zajedno".
5. Ideologija ima presudan značaj za pojavu genocida. Ona povezuje rasne ideje i oblike radikalnog nacionalizma koji doprinose stvaranju ekstremne klime; obeležavaju grupe i kategorije koje su meta genocida; daju legitimitet i nalaze opravdanje dok je genocid u toku, a njegovim počiniocima prenose orijentaciju, namere i svrhe.
6. U toku genocida, žrtve postaju sve ranjivije i nezaštićenije. Mogućnosti da se odupru uništenju ne postoje. Zato su svi koji su proučavali genocid kao pojavu saglasni u sledećem: "Da se u procesu proučavanja, procenjivanja i donošenja suda o genocidu, ne bi izgubila neka važna nit, čini se da je najbolje da se sudbina žrtava, kao bitan orijentir, nikako ne gubi iz vida".

Masakr u Srebrenici nije uporediv ni sa jednim zločinom počinjenim u jugoslovenskim ratovima 1991-1999. godine. Sa svim svojim karakteristikama, on se uklapa u etiologiju i genezu genocida. Kao takav, on baca novo svetlo na karakter krize jugoslovenske države osamdesetih godina prošlog veka, na udar u srpskom partijskom rukovodstvu, antibirokratsku revoluciju, pojavu "nemilosrdne elite" i uspon vođe. Ali i na ideologiju srpskog etničkog nacionalizma koja je bila glavni generator ratova.

Žan - Rene Ruez, koji je kao glavni istražitelj za Srebrenicu, ovom gradiću posvetio šest godina života kaže:

"Srebrenica je zaista sasvim posebna. Istrebiti toliku masu ljudi za četiri dana, organizovano i sistematski. Ukoliko i nije bilo genocidnog instinkta pre toga, postojao je tada. Da je rat nastavljen sa takvim ljudima, koji su imali moć da rade što su radili, ne želim ni da pomislim šta bi moglo da se desi. Zamenili bi autobuse vozovima, a male pogone smrti betonskim fabrikama. Sam bog zna... Bilo je to i suviše organizovano, čak i ako nije unapred promišljeno, nažalost to je vrhunac etničkog čišćenja započetog 1992. godine, sa onim što se desilo u Srebrenici, oni koji su to uradili 1995. godine, pružili su opravdanje za sve optužbe o genocidnim instinktima 1992. godine. Zato što je ono što su uradili u Srebrenici upravo to".

Na kraju, molim vas da mi dopustite da, mimo svog običaja, izrazim jedno lično osećanje. Proteklih nedelja i dana čitala sam mnogo i koncentrisano o Srebrenici. Neko će možda reći da sam preučila. Ali, moja je teskoba samo veća. Srebrenica je više od tragedije. Ona je nešto strašno što se dogodilo nama. Što se nas fundamentalno tiče. Ako nas ni to ne nagna da razmišljamo i da se kajemo, ako nama opet ovlada ravnodušnost i iz nas provaljuje samo bes, naša će budućnost biti prokleto mehanička, lišena ljudskosti u svom bogatstvu njenog značenja i smisla. Usuđujem se da kažem: mi se danas delimo na bahate kojih se to ne tiče i uplašene da nam se to ne dogodi. Gde je tu nacionalni interes? Šta to kratkoročno i dugoročno znači? Ko i gde to, nakon svega, danas formuliše?

Radovan Kupres

Kada se iz ugla nečega što bismo nazvali politički korektnom Srbijom govori o Srebrenici, često, možda i najčešće, pominje se stid, kao osećanje koje nas ispunjava pri suočavanju sa istinom o genocidu počinjenom, hteli mi to ili ne, i u naše ime i, u svakom slučaju, pomoću našeg novca. Neko je morao platiti svu tu municiju kojom su ubijene hiljade i hiljade ljudi, svaki litar goriva potrošen u toj "akciji", svaki obrok za anagažovane mnogobrojne egzekutore... Zvuči nedopustivo cinično, ali istina je ponekad i takva - mi, nazovi građani, poreski obveznici države u rukama zločinačkog udruženja, bili smo, sve tako bedni i nesiti, neka vrsta donatora genocida.

Moram, ovako drsko, da kažem da mi pozivanje na stid deluje pomalo neprimereno, već izlizano i nekako moralistički površno. Mene, kada razmišljam o Srebrenici i naročito nakon svega što sam našao u knjizi o kojoj danas govorimo, obuzima strah. I ne bih rekao da u tom strahu ima ičega iracionalnog. Jednostvano, genocid ima svoje pravilnosti, logiku, ima određene neizostavne elemente. Jedan od tih neizostavnih elemenata je i ideologija. I plašim se da ne primećujem slabljene moći one ideologije koja je pre 10 godina omogućila genocid u Srebrenici.

Njen dominantan uticaj prepoznajem svakodnevno u javnom govoru Srbije, u onome što vlasti čine ili, pak, ne čine, u orkestriranim medijskim naporima da se zločin do besmisla relativizuje... Prepoznajem ga i u onome što čujem u prodavnici, u kafani, na kućnim sedeljkama...

Ova velika i izuzetno obimna (jasno vam je da su u pitanju različite kategorije) knjiga sačinjena je od, po raznim kriterijumima, vrlo raznorodnih tekstova. Od teorijskih promišljanja pojma i fenomena genocida, preko naizgled aseptičnih birokratskih papira do vrlo plastičnih i, zbog toga, nepodnošljivo mučnih ispovesti preživelih žrtava. Kod mene je, ipak, najsnažniju emotivnu reakciju izazvala jedna novinska reportaža, štampana pri kraju knjige. Napisao je poznati beogradski novinar Zoran Petrović Piroćanac koji je, je li, imao tu profesionalnu sreću da sa srpskim osvajačima ili, iz njegovog, kao i iz ugla većinske Srbije, oslobodiocima Srebrenice, u julu 1995. uđe u taj grad. Reportažu je objavio beogradski magazin "Intervju" pod naslovom koji, zaista, mnogo govori: "Počelo je krečenje grada".

Piroćanac je fasciniran efikasnošću s kojom je izvedena "operacija Srebrenica" i, naročito, humanošću koju su srpski vojnici iskazali prema Muslimanima zatečenim u gradu. U podnaslov teksta izvučen je navodni citat sredovečne Muslimanke: "Hvala vam, djeco, za vodu, hranu i sve što ste nam pružili. Da je bilo obrnuto, naši bi sve vaše pobili i poklali."

Autor primećuje i da fabričke i fiskultarne sale, u koje su sabijeni Srebreničani i mnogobrojne izbeglice koje su bile u gradu, smrde na loj, primećuje i da su se isti ti ljudi dosta nemarno odnosili prema imovini i gradu tokom tri godine opsade, pa da sada Srbi imaju dosta problema da sve dovedu u red. Prenosi nam i razgovor dvojice Srba koji su već krenuli u renoviranje. Pa jedan kaže:
- Za Srebrenicu ti sada treba sto kila tamijana, da se sve okadi, jašta.
- Ma, treba i slanine, brate. Kad miris slanine uđe u zidove, ostaje zauvijek.

Ono što posle čitanja ovog teksta posebno ispunjava osećanjima besa i nemoći, koja se potom kristališu u strah o kojem govorim je i činjenica da je isti autor imao i televizijsku reportažu o "oslobađanju Srebrenice", koja je, kao teška ekskluziva, emitovana na Nezavisnoj televiziji Studio B, koja je kao bila simbol neke kao bolje, nemiloševićevske Srbije, valjda samo za to što smo na njoj mogli da vidimo i čujemo predstavnike opozicije. A ono što najbolje pamtim o nastupima tih opozicionara jeste kritika Miloševićeve politike zbog lošeg kadrovanja, zbog nestručne diplomatije koja slabo svetu objašnjava legitimne srpske interese zbog čega nam se ima ponoviti situacija u kojoj, parafraziram, ono što steknemo na bojnom polju gubimo za pregovaračkim stolom. Rekao bih da je osuda genocida, ako je uopšte i bilo, i ako je neko uopšte pokušao upotrebiti taj termin, bila neuporedivo tiša.

I strah me je zato što se Piroćančev tekst, i deset godina kasnije, savršeno uklapa u najveći deo aktuelne medijske ponude u Srbiji. I u savršenom je saglasju, recimo, sa zastrašujućim cinizmom saopštenja Svetog sinoda SPC u kojem se osuđuje ubistvo ŠEST srebreničkih Muslimana nekoliko dana nakon što je emitovan video snimak na kojem su izbrojali taman toliko žrtava. Pogubljenja onih mučenika koje oko kamere nije uhvatilo ne osuđuju se, jer, bože moj, možda se nisu ni dogodila. Možda i dalje te navodne žrtve glasaju na izborima, kako kaže Vladika Atanasije Jevtić, što je stiglo, čini mi se do uha svakog prosečnog Srbina, koji, inače, tvrdi da nema baš mnogo saznanja o tome što se događalo u Srebrenici.

Vratiću se još malo na Piroćančev tekst, na njegov najoptimističniji deo. On kaže: "Ima puno posla, ali su i perspektive velike. Podrinje će biti potpuno srpsko i to je izuzetno važno za XXI vek, jer će potencijal Drine donositi znatne prihode Srbima. To znaju i Milošević i Karadžić i zato su Muslimani tako uporno nastojali da se prilepe za Drinu. A ako se sagrade ove hidrocentrale? Studije govore o čak 22 koje bi se sagradile uz postojeće. No, nije još sve okončano..."

Piroćanac je, dakle, nesumnjivo svestan genocidne prirode plana "operacije Srebrenica" , kao i linije komandovanja u realizaciji tog plana. I sasvim jasnim jezikom govori o tom planu, pa verujem da je i njegovim gledaocima i čitaocima morala biti jasna priroda tog plana.

Srebrenički genocid izvršen je 90-ih, a ne 30-ih godina 20. veka. U eri masovnih komunikacija, u globalnom selu, čiji je i Srbija, uprkos svim izolacijama, bila deo. Bedan je argument da neko nešto nije znao, a posebno da i dalje ne zna. Rade Vukosav u tekstu koji je takođe objavljen u ovoj knjizi navodi, pozivajući se na knjigu Muje Demirovića "Bosna i Bošnjaci u srpskoj politici", reči Stojana Protića, ministra Vlade Kraljevine Srbije, izrečene na Krfu 1917. godine u razgovoru sa Ivanom Meštrovićem: "Mi imamo rešenje za Bosnu. Kad pređe naša vojska Drinu, daćemo Turcima 24 sata, pa makar i 48, vremena da se vrate na pradedovsku veru, a što ne bi htelo, to poseći, kao što smo u svoje vreme radili u Srbiji."

Takvi fragmenti "predistorije" srebreničkog genocida mogu biti nepoznati tzv. masama, koje danas imaju problema da prihvate činjenicu da su od "ostataka zaklanog naroda", kako glasi metafora ili, pak, hiperbola, u kojoj je veliki broj Srba našao legitimitet srpskih ratnih ciljeva, postali narod čije su oružane snage počinile genocid. Oko Miloševićevih, Karadžićevih i Mladićevih genocidnih planova, međutim, ne dopuštam mogućnost da je bilo kome pismenom još nešto nepoznato i nejasno.

Strah me je od mog jakog utiska da se za genocid zna, ali da se on u velikoj meri "razume" ili čak odobrava. I strah me je od toga što se to "razumevanje" genocida, "davanje legitimnosti genocidu, predano pokušava preneti i na generacije koje s tim genocidom zaista nemaju ništa. I jedina nada koju imam naspram sveg straha jeste da je moguće nekako upozoriti te generacije koje dolaze da ne nasedaju, jer je ono što im se pokušava prodati sa relativizacijom zločina i glorifikacijom zločinaca zapravo kolektivna krivica. I da je kolektivna krivica kao virus side - ne dobija se, nego se uzima.

Sonja Biserko

Dame i gospodo, prijatelji

Hvala Vam što ste svojim prisustvom pokazali da ne pristajate na zaveru ćutanja. I da Vas je stid i zbog Srebrenice, i zbog svega. U pomami koja je vladala i ovakvi gestovi su nada.

Tesko je čak i posle deset godina racionalno prihvatiti činjenice koje su se desile u Srebrenici. Mozda čak i teže. Ali je svakako deset godina dovoljna distanca da se o Srebrenici razmišlja u mnogo širem kontekstu. Srebrenica je paradigma rata na Balkanu krajem XX veka, odnosno genocida i genocidne politike koja je na dugi rok uništila društveno tkivo Balkana i dovela u pitanje osnovne vrednosti na kojima savremena Evropa počiva.

I Evropa, koja je na neki način zbog svog nečinjenja saučesnik zločina u Bosni, danas na sasvim novi način promišlja Srebrenicu kao simbol. Najviše zbog sebe i svojih vrednosti.

Zato nije neobično što se desetgodišnjici pridaje toliki značaj. Ona pada u vreme kada Evropa i inače prolazi kroz svojevrsno preispitivanje ili bolje rečeno redifinisanje vlastitih vrednosti. Naša je želja i namera bila da i ova knjiga bude povod za promišljanje. Tekst holandskog istraživača o genocidu Tima Zvana je po mom mišljenju ključni tekst oko kojeg se plete cela knjiga. On pokazuje da je genocid uvek strategija, da se uvek planira unapred.

Za Srbiju je podjednako pogubno to što se niko nije pobunio pre deset i više godina i što još uvek nema iskrenog priznanja i stida. Svakako ne na državnom novou ili u srpskoj eliti. Genocid je, ipak, u javnom diskursu Srbije veoma prisutna reč, dakako kada je reč o Srbima. Time se pokušava relativizirati i zamagliti suština srpskog ratnog projekta. Relativizacija i amnezija je strateški osmišljena i promovisana od strane beogradske, ne samo intelektualne, elite.

Mi i dalje živimo u okruženju onih koji su osmislili i kreirali zločinačku politiku. I dalje se osećaju spokojnim i moćnim, štaviše drže monopol nad Srbijom. Nad medijima. I dalje šire laži, i dalje zamagljuju istinu. Jer, samo se tako ne dovodi u pitanje njihova odgovornost.

Oni su danas svedoci odbrane Slobodana Miloševića pred Haškim tribunalom. Oni ga tamo brane istom onom argumentacijom kojom je rat započet. Medjutim, njihovo prisutvo u Haškoj sudnici razotkriva da su bili glavni stožer jednog zločinačkog projekta. Ideologija koja stoji iza genocida postepeno se ogoljuje pred Haškim sudom i pritiska ovo društvo, sprečava ga da podigne glavu, da se pobuni. Zavera ćutanja koju je nametnula srpska elita kolektivizuje odgovornost Srba. Svaki pokušaj da se otvori pitanje odgovornosti završava se relativizacijom.

Jedan takav pokušaj je bio i predlog 8 NVO da se usvoji Deklaracija o Srebrenici, koji je odbijen i osudjen kao zapadna podmetačina. Sama reakcija na taj predlog još više ogoljava, ne samo odgovornost zvaničnog Beograda, već i nespremnost da se suoči sa vlastitiom odgovornošću.

Suočavanje sa ratnom prošlošću i političkom i moralnom odgovornošću za rat, kao jedan od važnih procesa u okviru tranzicije društva, nije ozbiljna tema u javnom dijalogu Srbije. Premijer Koštunica je nakon ubistva Zorana Djindjića potpuno otvorio prostor za rehabilitaciju starog režima i njegovu normalizaciju.

Bez postavljanja jasne granice, pre svega, kroz distanciranje od zločina, nije moguće integrisanje društva u Srbiji. U suštini iste konzervativne snage koje su stvorile Miloševića (da bi ga potom uklonile) u savezu sa mafijom, koja je već duboko obuhvatila i samu državu, nastavile su da opstruiraju prihvatanje realnosti i novih vrednosti, pod izgovorom da bi to uništilo tradicionalni oblik solidarnosti, samo srpsko biće i sl.

Sistematsko ugradjivanje ratnih zločinaca u nacionalnu mitologiju neizbežno novi identitet Srba gradi na zločinu. Insistiranje na herojstvu Ratka Mladića i drugih predstavlja nastavak kriminalizacije društva i države i nakon odlaska Slobodana Miloševića.

Imajući u vidu sve ovo, kao i seriju dogadjaja, poput onog na Pravnom fakultetu, zatim prikazivanje video trake o ubistva šest mladih Bošnjaka, te tribinu SPS u Zemunu ovih dana i slične, logično se nameće pitanje da li zemlja koja je izvršila genocid u Bosni i pokušala na Kosovu, ima u sebi snage da inicira moralni preporod društva.

Relativiziranje i poricanje odgovornosti prisutno je na svim nivoima. No, država u tome prednjači. Bez priznavanja odgovornosti za zločine od strane države, te denunciranja politike Velike Srbije, nije moguće početi suštinski proces suočavanja i transformaciju društva.

HCHRS