KAKO JE BEOGRAD IZBEGAO
OPTUŽBU ZA GENOCID
Izgleda da je Srbija iskoristila pravila Tribunala kako bi
sprečila da bude osuđena za genocid pred Međunarodnim sudom pravde.
Piše: Slobodan Kostić iz Beograda
(TU br. 538, 15. februar 2008.)
Kako IWPR saznaje iz pouzdanih izvora, Beograd se u više navrata
pozivao na nacionalnu bezbednost da bi obustavio razmenu dokumenata između Haškog
tribunala i još jednog međunarodnog suda koji su se ticali suđenja bivšem
jugoslovenskom predsedniku Slobodanu Miloševiću.
Nizom poteza sprečeno je da Međunarodni krivični tribunal za bivšu
Jugoslaviju (MKSJ) otkrije krajnje osetljive transkripte sa sastanaka Vrhovnog saveta
odbrane (VSO), koji su održavani u periodu od 1992. do 1995.
Mnogi veruju da ti transkripti, odnosno zapisnici sa sastanaka najviših
zvaničnika, sadrže dokaze o direktnoj umešanosti Beograda u ratove u Hrvatskoj i Bosni
tokom devedesetih.
Na zahtev advokata iz Beograda, pojedini segmenti dokumenata VSO-a, koji
su predočeni MKSJ-u, ostali su pod velom tajne.
Srbija se očito nadala da Bosna zbog toga neće moći da ih upotrebi u
parnici koju je, optužujući Srbiju za genocid, pokrenula pred Međunarodnim sudom pravde
(MSP). Mnogi u Bosni veruju da je tajnost tih dokumenata sprečila da Beograd bude
proglašen krivim za genocid koji je u njihovoj zemlji počinjen tokom devedesetih.
Nedugo nakon što je parlament tadašnje federacije Srbije i Crne Gore
17. marta 2003. izabrao Savet ministara, u Podgorici je - uz predsedavanje federalnog
predsednika Svetozara Marovića - održana sednica tog tela na kojoj se raspravljalo o
saradnji s Tribunalom.
Zbog upornog pritiska Kancelarije tužilaštva MKSJ-a, ministri su na
pomenutoj sednici, početkom aprila, odlučili da se postojeći zakon o saradnji s
Tribunalom izmeni.
Prema navodima naših izvora bliskih nekadašnjoj saveznoj
administraciji, na sastanku je postignut konsenzus oko pitanja obima saradnje, pogotovo
kada je reč o dokumentima iz vojnih arhiva koji je trebalo da budu predati Tribunalu.
Savet ministara Srbije i Crne Gore odlučio je da će učiniti sve što
je u njegovoj moći da spreči otkrivanje onih dokumenata koji bi mogli da dovedu do
ugrožavanja nacionalne bezbednosti.
"Ukoliko Savet ministara ili vlade država članica zaključe da se
ispunjavanjem zahteva Tribunala ugrožavaju suverenitet ili nacionalna bezbednost, Savet
će narediti Ministarstvu inostranih poslova... da MKSJ obavesti o tome i podnese žalbu u
skladu sa Tribunalovim Pravilnikom o postupku i dokazima", kaže se u jednom članu
novog zakona - čime je Srbiji i Crnoj Gori omogućeno da zahtevaju mere zaštite
transkripata VSO-a koje je, na suđenju Miloševiću, potraživalo tužilaštvo.
Sledeći korak je, prema navodima našeg izvora, predstavljalo
formiranje specijalnog tima unutar Ministarstva inostranih poslova, na čijem je čelu bio
Goran Svilanović, koji je takođe predsedavao i Nacionalnim savetom za saradnju s Haškim
tribunalom.
Ta grupa eksperata je paralelno rukovodila trima procesima koji su bili
od vitalnog značaja za zemlju: njenom saradnjom s Tribunalom; parnicama koje su, pod
optužbom za genocid, Bosna i Hrvatska protiv Beograda pokrenule pred MKS-om; te parnicom
koju je Beograd pokrenuo protiv NATO-a zbog kampanje bombardovanja Kosova i Srbije tokom
1999.
Na čelu tog tima - čije je funkcionisanje nadzirao Svilanović -
nalazio se Tibor Varadi, koji je bio i pravni zastupnik Srbije i Crne Gore pred MSP-om.
Sve interne odluke Svilanović je prosleđivao Savetu ministara.
Tokom 2001. godine, tužilaštvo je od Beograda zatražilo da mu
omogući ekspertski uvid u državne vojne arhive. Prevashodno je bilo zainteresovano za
transkripte i zapisnike sa 60 sastanaka koje je VSO održao u periodu od 12. marta 1993.
do 28. oktobra 1997.
Beograd, međutim, nije odgovorio na te zahteve, strahujući da će
pomenuti dokumenti biti upotrebljeni u bosanskoj parnici za genocid. Prema navodima naših
izvora u Srbiji, beogradski zvaničnici nisu bili spremni da otkriju taj materijal pre
okončanja postupka pred MSP-om.
Sve do proleća 2003., Beograd je izbegavao da preda transkripte i
zapisnike sa sastanaka VSO-a koji su se ticali optužnice protiv Miloševića. A tada je
tužilaštvo od sudskog veća koje je vodilo postupak protiv Miloševića zatražilo da
Srbiju i Crnu Goru primora da predoči transkripte sa sastanaka koji su održani u periodu
od marta 1993. do kraja 1995., kada su u Bosni počinjeni neki od najtežih zločina.
Početkom juna 2003. godine, sudsko veće je Beogradu naredilo da preda
transkripte VSO-a. Međutim, prema rečima našeg izvora, nedugo potom je i predstavnik
vlade Srbije i Crne Gore, pozivajući se na Pravilo 54bis iz Pravilnika o postupku i
dokazima, podneo zahtev da se na ta dokumenta primene mere zaštite.
Po tom pravilu "država može u roku od petnaest dana nakon
uručenja naloga najaviti sudiji ili sudskom veću kako traži da se nalog poništi zbog
toga što bi obelodanjivanje štetilo interesima nacionalne bezbednosti".
Pre toga je glavna tužiteljica Karla del Ponte (Carla del Ponte) u
pismu Svilanoviću saopštila kako se neće protiviti zahtevima Srbije za merama zaštite
izvesnih dokumenata, ali je insistirala na tome da će te mere moći da budu primenjivane
samo pod "specifičnim okolnostima, i na ograničene segmente" materijala, kao i
na tome da one moraju biti u skladu s pravilima Tribunala.
Zahtev Beograda za tajnošću sudsko veće je usvojilo 30. jula 2003.
Nakon toga, zvaničnici su predali prvi paket transkripata kancelariji tužilaštva.
Međutim, tužioci su morali da se povinuju odluci sudija da se, u skladu sa zahtevima
zvaničnika Srbije i Crne Gore, obezbedi tajnost nekih delova zapisnika VSO-a. Ti
zapisnici su onda korišćeni na zatvorenim zasedanjima u postupku protiv Miloševića.
Nakon prve odluke kojom je sudsko veće odobrilo mere zaštite pojedinih
materijala koji se tiču sastanaka VSO-a, Srbija i Crna Gora su nastavile da od sudija
zahtevaju da i ostala dokumenta budu tajna. Među njima su i dosijea generala bosanskih
Srba, uključujući i onaj najvažnijeg begunca, generala Ratka Mladića, koji je tokom
rata bio na platnom spisku jugoslovenske vojske.
Navedena su dosijea predstavljala i prvu ozbiljniju priliku dovedu u
pitanje zahtev Srbije i Crne Gore za poverljivošću, pa su oni u svom podnesku od sudija
zatražili da ta dokumenta budu objavljena.
Tužilaštvo je od žalbenog veća Tribunala zatražilo da ponovo
razmotri odluku sudskog veća o poverljivosti tih dokumenata koja sadrže podatke o
zvaničnicima bosanskih Srba.
Žalbeno je veće ponovo udovoljilo zahtevu Srbije da vojna dosijea
ostanu tajna, ali je i upozorilo da su sve prethodne odluke sudskog veća u slučajevima
kada se Srbija i Crna Gora pozvala na "zaštitu interesa nacionalne bezbednosti"
počivale na pogrešnoj interpretaciji Tribunalovog Pravilnika o postupku i dokazima.
Kancelarija tužilaštva je potom zahtevala da sudsko veće izmeni svoju
"odluku o zahtevu Srbije i Crne Gore za primenu mera zaštite na temelju Pravila
54bis".
Početkom decembra 2005., sudsko veće je to i učinilo. Izvori IWPR-a
kažu nam i da je svega nekoliko dana kasnije pravni zastupnik Srbije i Crne Gore
žalbenom veću Tribunala predao žalbu, i to pozivajući se na Pravilo 108bis Pravilnika
o postupku i dokazima, koje preispitivanje odluka sudskog veća dozvoljava samo ukoliko se
radi o "pitanjima od opšteg značaja u vezi sa nadležnošću Tribunala".
Milošević je već bio mrtav kada su u aprilu 2006. petorica sudija
žalbenog veća Tribunala podržala zahtev Srbije i odlučila da zapisnici sa sastanika
VSO-a ne smeju da budu otkriveni javnosti.
Posledica te odluke bilo je i to da Bosna nije bila u prilici da se tim
dokazima koristi pred MSP-om, u parnici za genocid protiv Srbije i Crne Gore.
MSP je, izazvavši veliki gnev brojnih bosanskih žrtava koje smatraju
da je taj slučaj zataškan, presudio da Beograd nije kriv za genocid koji je u Srebrenici
počinjen 1995. godine, a za koji su umesto toga okrivljeni lokalni Srbi.
Slobodan Kostić, novinar iz Beograda |
