DR DARKO
TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU BiH (3)
DIPLOMATSKI OPREZ I UNUTARNJI PRITISAK
Spojivo kao vatra s vodom. - Raskorak između deklarativnog i
stvarnog
Teško je ne složiti se s više puta ponovljenim kosmopolitiskim
zalaganjem agilnog dr Silajdžića da pristup međunarodnim odnosima treba odlučno
deideologizovati, otvoriti se svim obzorjima i svim mogućnostima razvijanja i
unapređivanja već uspostavljenih, a delom sada ugroženih, političkih i ekonomskih
odnosa sa svetom, bez kompleksa i iracionalnih opterećenja istraživati nove predele
saradnje, osmišljeno se pri tome koristiti svim našim (jugoslovenskim i
bosanskohercegovačkom) komparativnim prednostima, a pre svega vlastitom kulturnom
pluralnošću i prirodnom pozicijom "komunikatora između Istoka i Zapada".
Ništa se ne može prigovoriti ni razumnom upozorenju da ćemo sve svoje potencijale
uspešno "staviti u pogon", a poljuljani međunarodni ugled u kredibilitet
vaspostaviti tek onda kad civilizovano, mirno i na opšte zadovoljstvo razrešimo svoje
unutrašnje nesporazume i sukobe, koji nas sve zajedno tragično unazađuje u vreme
ubrzanog globalnog razvoja.
Zar već svakome nije jasno da su nam danas potrebni "stručnjaci
umesto epskih junaka" i da je iracionalnost naša "najskuplja promašena
investicija"? Ko bi se usudio da protivreči ovako naglašeno racionalnom pristupu
jednog balkanskog ministra inostranih dela? Ni potpisnik ovih redova nema, naravno, takvu
besmislenu i samoubilačku nameru, ali mu, baš stoga što su Silajdžićevi načelni
stavovi do te mere kristalno izbrušeni i logični stabilno postavljeni, neodoljivo
smetaju neka uzgredna zamućenja. Ne nagoveštavaju li ona, zasad samo kao upozoravajuće
vlaženje kroz nevidljive naprsline na lepim i nasmejanim kulisama, uporni tok neke moćne
ponornice, čije bi obilnije izbijanje na svetsku scenu zbrisalo i u nepovrat odnelo sve
principe i svu toliko usrdno prizivanu racionalnost?
Apologetska retorika
Sav diplomatski oprez s kojim dr Haris Silajdžić pomno i inteligentno
nastoji da svoje izjave učini prihvatljivim za što širi krug domaće i strane javnosti,
izbegavajući čak i najmanji prizvuk jednostranosti i isključivosti, nije, međutim,
dovoljan da ga u potpunosti zaštiti od siline unutarnjeg pritiska najdubljih i
najčvršće ukorenjenih versko-ideoloških opredeljenja. Povremeni karakteristični
retorički proplamsaji, islamske apologetike i ne treba da nas čude u diskursu bivšeg
šefa kabineta reis-ul.uleme Islamske zajednice u SFRJ, koji je, uz bok gospodina Alije
Izetbegovića, nedavno sedeo u prvom redu počasnih zvanica prilikom svečanog
ustoličenja vrhovnog islamskog poglavara i predaje Menšure (ovlašćenja) u Carevoj
džamiji u Sarajevu.
Sporna svakako nisu i ne mogu biti neprikosnovena lična i intimna
verska osećanja dr Silajdžića, ali je pitanje koliko su njihovo prenošenje u
ideološku ravan i sistemsko ugrađivanje u deklarativnu i praktičnu artikulaciju spoljne
politike jedne evropske države spojivi s nadideološkim i racionalnim pristupom, za koji
se bosanskohercegovački ministar inostranih poslova s razlogom zalaže. Silajdžićeva
"endemska" subjektivnost i muslimanska pristrasnost prepoznatljive su u mnogim
pojedinostima njegovih javno izrečenih sudova, ocena i stavova.
Na najoštrijem aksiološkom planu, dr Silajdžić, i pored doslednog nastojanja da
prikrije svoje lične predilekcije, ne uspeva da se otme poznatoj, manihejski
dualističkoj dihotomiji, prema kojoj materijalistički Zapad pripada području tame, a
duhovni (islamski) Istok svetlosti. Objašnjavajući suštinu sukoba između Zapada i
Istoka kao "pitanje dominacije jedne ekonomske i kulturne paradigme nad drugom",
tj. Zapadnog modela nad istočnim, dr Silajdžić konstatuje "da je Zapad u manjoj
mjeri ideološki motiviran nego što je to slučaj sa islamom". Može se, prema
njegovom mišljenju "reći da je riječ o suprotstavljenosti neideologije i
ideologije", "o suprotstavljenosti tehnoloških inferiorne ali ideološki
apostrofirane paradigme i jedne dominantne i pragmatične paradigme. Sasvim uprošćeno,
radi se o srazu materije i duha",. Nervoza Zapada izvire iz toga što je njegov
globalni kulturni model ugrožen, a to znači i proizvodnja, potrošnja, efikasnost i
profit. "Hereza islamskog modela leži u tome što islam ovim bogovima Zapada
pretpostavlja višu referencu, neko više Nebo! - poneseno zaključuje da Haris
Silajdžić svoju filozofsku hutbu (vid. "Nedelja", 3. mart 1991). Svakome ko je
pročitao bar i jednu reprezentativnu poslanicu nekog od tzv. Islamskih reformista novog
doba ili, pak, pragmatičnih ideoloških priručnika redukcionističkog
(neo)fundamentalizma, gornji navodi moraju zazvučati veoma poznato. Islamistički slabije
obaveštenim čitaocima preporučujemo da pogledaju, na primer, paradigmatični tekst
Huršida Ahmeda "Priroda islamskog preporoda",ili, pak ono što je Sejid Kutb,
"ideolog islamske obnove", podrazumevao pod "džahilijjetom", a sve u
zborniku "Suvremena ideologijska tumačenja Kurana i islama" (Zagreb, 1990).
Sasvim u skladu s prethodnim, dr Silajdžić, takođe na više nego
prepoznatljiv način, nadmoćno tumači kako je u čitavoj priči o "islamskom
fundamentalizmu riječ prije svega o nepoznavanju, a u nekim slučajevima i o ne baš
dobrim namjerama", a o ovoj izmišljenoj pojavi "pišu i izjašnjavaju se u
javnosti ljudi koji nemaju osnovnih predznanja o islamu, ni o tome fundamentalizmu".
Problem je, veli dalje dr Silajdžić, samo u tome što "muslimani,
naročito u siromašnim i nerazvijenim zemljama sa većinskim islamskim stanovništvom,
pokušavaju da potvrde pravo na sopstveni identiet koji se ne može zanijekati", a
"ukoliko ljudi potraže neki svoj put, pokušavaju oživotvoriti svoj sistem
vrijednosti, onda se to naziva političkim islamom, fundamentalizmom" (Borba, 3. maj
1991). I ovo je, dakako, jedno moguće objašnjenje kontroverze oko islamskog
fundamentalizma ili tzv. "islamskog fundamentalizma" i ishod je sasvim
legitimnog, mada ne i naročito originalnog, smera rasuđivanja. Nevolja je samo u tome
što je sistem vrednosti u osnovi determinisan premisama takvog rezonovanja spojiv s
proklamovanim. Silajdžićevim modernim, nadideološkim, racionalnim i otvorenim
spoljnopolitičkim prilazom realnostima savremenog svetskog poretka koliko vatra sa vodom
ili drvo sa gvoždem. Otuda se protagonisti nove bosanskohercegovačke spoljne politike
često nađu u neprilikama koje im raskorak između deklarativnog i stvarnog pred
javnošću zakonito priređuje. Oni u takvim situacijama pribegavaju objašnjenjima koja
su po stepenu istinitosti i konzistentnosti negde između vatrene vode i drvenog gvožda.
Ne može u istu ravan
Kad, recimo, gospodin Alija Izetbegović izjavi da bi Organizacija
islamske konferencije, kojoj bi delegacija BiH, odnosno SDA, želela prisustvovati,
trebalo bi se u vezi s jugoslovenskom krizom angažuje na isti način i u istoj meri kao i
Evropska zajednica, a da je ta konferencija po svojoj prirodi laičkog karaktera (!), onda
i dobro obavešteni ministar za međunarodne odnose nema kud, već je prinuđen da
"razjasni" kako je to "konferencija tipa, recimo ACEAN-a, neke evropske
integracije ili slično". Njenim sednicama, u svojstvu posmatrača, prisustvuje,
recimo, i delegacija SAD, pa što ne bi i SDA? Dakle, SDA kao SAD!
Teško je poverovati da je dr Silajdžić sa takvim i sličnim stavovima
nastupao i tokom nedavne posete SAD, svetskoj imperijalističkoj metropoli, o čijoj je
ulozi u međunarodnim odnosima kao politikolog redovno pisao negativno, a sada se baš
njoj eto, obraća s molbom za veće i energičnije angažovanje u stvarima svoje vlastite
zemlje. O tome da se suštinski Organizacija islamske konferencije ne može stavljati u
istu ravan sa sekularno utemeljenim međunarodnim regionalnim ili interesnim
organizacijama i asocijacijama nije jasno samo onima koji ne vide ili ne priznaju granicu
koja u određenim područjima stvarnosti i života operacionalno razdvaja sferu religiskog
i od sfere sekularnog, ovosvetskog od onosvetskog, a što su čak i islamski pravnici
nastojali sistemski različiti razdvajanjem (a ne i odvajanjem!) šerijata od fihla.
Srećom za one manje obaveštene, u istom broju sarajevske
"Nedjelje", štaviše na poledini istoga lista na kome dr Silajdžić poredi OIK
sa ASEAN-om i evropskim integracijama, objavljen je odličan tekst Ejuba Štitkovca
"Kucanje na islamska vrata", koji stvari razložno predstavlja u nešto
drugačijem svetlu. Za utehu krmanošima nove bosanskohercegovačke spoljnopolitičke
orijentacije neka posluži činjenica da se istanbulskoj ministarskoj konferenciji 46
islamskih zemalja lamentom o ugroženosti Muslimana u Jugoslaviji, posebno istočnoj,
obratio reis.ul.ulema Jakub Selimoski. Na konferenciji je, inače, pominjana i mogućnost
stvaranja neke vrse multinacionalnih islamskih vojnih snaga!
Ako se sagledaju u ???? temeljnih aksioloških postavki koje prisijavaju
kroz Silajdžićeve izjave, a o kojima je do sada bilo reči, na sasvim poseban način
rečita i zanimljiva postaju i njegova zapažanja o neveselim unutarjugoslovenskim
prilikama i njihovom negativnom odražavanju na spoljnopolitičkom planu. I tu je dr
Silajdžić krajnje uzdržan i diplomatski obazriv, ali ipak dopušta da se nasluti
značajno poremećena ekvidistanca njegovog stava prema pojedinim stranama u drami
jugoslovenskog etničkog, konfesionalnog i političkog sukobljavanja. Svoju
"objektivnost" on je, istina, nagoveštavao i ranije, recimo prilikom
podnošenja referata na pretežno istomišljeničkom skupu "Vjera i sukobi na
Kosovu", čiji je organizator bio Mešihat Islamske zajednice u BiH.
(Politika, 12. avgust 1991.) |
