DR DARKO
TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU BiH (2)
MOLBA TURSKOM LIDERU
Predlog da BiH bude zastupljena na sastanku Organizacije islamske
konferencije. - "Antievropocentrična" usmerenja
Znatno veći i izrazito protivrečni publicitet, svakako i usled
zaoštravanja jugoslovenskih unutrašnjih prilika, ali ne isključivo zbog toga, dobila je
Izetbegovićeva poseta Turskoj, do koje je došlo polovinom jula. Iako ekonomska pitanja
ni ovom prilikom nisu bila zanemarena, u prvi plan je izbila čisto politička dimenzija
trećeg poteza u Izetbegovićevoj simultanki na istočnoj (islamskoj) tabli
bosanskohercegovačkog spoljnopolitičkog otvaranja. Tokom razgovora sa Turgutom Ozalom
(turski predsednik - prim. Red.), a na samo nekoliko dana pre Bušove pompezne nagradne
posete jednom od najvernijih i strategijski najvažnijih saveznika u "zalivskom
ratu", na dnevnom redu je bila jugoslovenska kriza i "sadašnji položaj Bosne i
Hercegovine u okolnostima ideja o njenoj podeli". U razgovorima je "data puna
podrška teritorijalnom integritetu Jugoslavije", ali i "unutrašnjim granicama
sadašnjih republika", dok je predsednik Predsedništva naše središnje republike
posebno upozorio da bi pokušaj podele BiH neminovno značio i početak "građanskog
rata u kome bi se svi borili protiv svih". Izetbegović se u Ankari založio za brzu
i efikasnu internacionalizaciju raspleta jugoslovenskog čvora, čemu je on dosledno sklon
još od prvih nagoveštaja da pregovori unutarjugoslovenskih političkih činilaca ulaze u
ćorsokak. Predloženo je i otvaranje turskog konulata u Sarajevu.
Polemična vest
Ako se sve o čemu je do sada bilo reči, naročito posle ipak
iznenađujućeg Gligorovljevog obraćanja Turskoj za garantovanje makedonske državne
suverenosti i integriteta, od gospodina Izetbegovića moglo očekivati, kao prava bomba
delovala je njegova molba, navodno zatečenom Ozalu, da se Bosni i Hercegovini omogući
prisustvo na narednom ministarskom sastanku Organizacije islamske konferencije (OIK),
početkom avgusta u Istanbulu.
Pošto rečena informacija nije demantovana, već samo prilično
neuverljivo relativizovana naknadnim objašnjenjima da je njena suština "u izvesnom
smislu tačna", kao i da se, zapravo, mislilo na obezbeđivanje eventualnog
posmatračkog statusa jednoj stranačkoj delegaciji SDA, usledila je prava lavina
pretežno negativnih reagovanja. Od ocene da je reč o neovlašćenom, samovoljnom i
krajnje subjektivnom tumačenju interesa BiH, a na liniji zalaganja za stvaranje islamske
države na teritoriji sadašnje Jugoslavije (SDS BiH), preko mišljenja da se ova
inicijativa može ubrojiti "u niz neodgovornih, čak katastrofalnih poteza Alije
Izetbegovića", koji s neverovatnom političkom površnošću usmerava
internacionalizaciju bosanskohercegovačke situacije (SDP BiH), do ukazivanja na nameru
bosanskohercegovačkog muslimanskog lidera da, ni manje ni više, "širi muslimansku
džamahiriju ko zna dokle ka Evropi" (R. Ćuk, "Politika", 19. jul 1991),
ponovo je aktuelizovano i dodatno zaoštreno otvoreno pitanje osetne prevage islamskog
činioca u dosadašnjem spoljnopolitičkom nastupanju Bosne i Hercegovine.
Susreti u Vašingtonu
Činjenica da je sledeća prestonica koju je Alija Izetbegović pohodio
bio Vašington, "a SAD nisu muslimanska država", kako je sam našao za shodno
da ironično podseti svoje mnogobrojne kritičare, nije bitnije uticala na utisak u
javnosti da se bosanskohercegovačka spoljna politika u nastajanju, bar za sada, većma
upravlja "prema kibli nego prema Griniču". Jer, Vašington je danas, valja
priznati, umnogome i Zapad i Istok, pogotovo od ukidanja bipolarnosti svetske
vojno-političke ravnoteže, simbolično sažete u rušenju jednog ozloglađenog evropskog
zida. Sve jasnije je, međutim, i to da Vašington nije i nikada neće biti Evropa, svim
prividima uprkos. Uostalom, pored krajnje simptomatičnog izbora američkih sagovornika iz
redova kongresmena i državnih funkcionera (Dol, Pel, Nikls, Presler, Iglberger,
Skoukroft), usrdnog nastojanja da se Stejt department (da li i Pentagon?) energičnije
angažuje u rasplitanju jugoslovenskog sve krvavijeg klupka, zatim izričitog zalaganja za
pravo na samoopredeljenje jugoslovenskih republika, a ne naroda, kao i okolišnog
sugerisanja da bi takvo pravo trebalo dati i nacionalnim majinama (!). Izetbegovićeva
poseta Americi ostaće upamćena i po njegovom susretu, u jednom vašingtonskom
predgrađu, s istovernicima, pripadnicima Islamske zajednice iz države Virdžinija i
"američkim Muslimanima jugoslovenskog porekla".
Visoki gost, i brat, iz Sarajeva pozvao je svoje domaćine, i braću,
"da pomognu Muslimanima u Jugoslaiji i da njima i republici koju on predstavlja
pruže podršku kao što je Hrvati iz Amerike i Kanade pružaju svojima u domovini".
Pitanje da li bi baš takav, uslovno rečeno, "hrvatski" vid domoljubne
muslimanske podrške bio pozdravljen od ukupnog višenacionalnog i višekonfesionalnog
stanovništva "republike koju on predstavlja", predsedniku Predsedništva BiH
kao da se i ovom prilikom nije učinilo preterano značajnom političkom i etničkom
dilemom. I u Vašingtonu je, dakle, pronađen način da se nastavi (spoljnopolitički) put
ka "Meki", da se vernički pogled upravi ka mihrabu, a jugoslovenska politika
leđa okrenu strani "koja se nije oslobodila ostatka starog sistema".
Može li se, na osnovu analize objektivnog toka i sadržaja dosadašnje
spoljnopolitičke aktivnosti predsednika Predsedništva BiH, kao i pratećeg
propagandno-političkog delovanja, zaključiti za kakav se to "novi sistem" na
unutrašnjem i međunarodnom planu zalaže jedinstvena (ili zajednička) politička
mudrost i volja središnje jugoslovenske republike? Teško da može, jer, po svemu
sudeći, jedinstveno (zajednički) usvojene strategije spoljnopolitičkog nastupanja, sem
možda na razini najoštrijih proklamacija, još uvek nema, a pitanje je kako bi se (i da
li bi se), u uslovima sadašnjeg konfliktnog nacionalnog trovlašća, uopšte mogla
izgraditi, a potom i sprovesti.
Program šefa diplomatije
Pa čiji, onda, spoljnopolitički program ostvaruje gospodin Alija
Izetbegović, u svojstvu predsednika Predsedništva BiH, a na način predsednika suverene
republike, doduše, za razliku od nekih drugih jugo-republičkih čelnika, još uvek
korektno, u okviru jugoslovenske spoljne politike i u saradnji sa nadležnim saveznim
organima? Po svemu sudeći svoj, odnosno program svoje partije (SDA), ili, konkretno
republičkog ministra za međunarodne odnose, dr Harisa Silajdžića. Da bi se mogle bar u
glavnim crtama predočiti koncepcijske koordinate toga programa, nužno je znati ponešto
o njegovom, istovremeno, glavnom kreatoru i praktičnom realizatoru, mandarinu od
naročitog poverenja gospodina Izetbegovića, isturenog nosioca glavne (i jedine velike)
uloge u međunarodnom predstavljanju Bosne i Hercegovine.
Prilikom opredeljivanja za to kome će poveriti resor međunarodnih
odnosa (spoljnih poslova), koji joj je, na osnovu trojnog međustranačkog dogovora,
pripao u Vladi BiH, SDA bila je srećne ruke. Stanovišta svojih itneresa, programskih i
stvarnih opredeljenja i ugleda, ova stranka teško da je mogla učiniti bolji izbor.
Sarajlija Haris Silajdžić (1945) svestrano je i uzorno osposobljen za obavljanje
funkcije ministra spoljnih poslova u uslovima savremene svetske političke scene, a za
svaku muslimansku državu mogao bi se smatrati bezmalo idealnim kadrovskim rešenjem.
Arabist libijske škole, izvesno vreme docent na Filozofskom fakultetu u Prištini,
poliglota, politikolog, stručnjak za američko-libijske i američko-albanske odnose
(doktorska disertacija), svetski čovek sklon biznisu, sa razvijenim ličnim vezama i na
Zapadu i, posebno, na Istoku, šarmantan i uglađen sagovornik, ali i krajnje koncentrisan
i uporan pregovarač, dr Haris Silajdžić ambiciozno se prihvatio uobličavanja
spoljnopolitičke doktrine i diplomatske platforme za budućnost (koja je već počela)
svoje republike, onakve kakvu je vide, ili zamišljaju, određeni uticajni krugovi SDA i
Islamske zajednice. U tom poslu, kao i u sprovođenju u život načela nove spoljne
politike BiH, njemu su, kako izgleda, data najšira ovlašćenja i ostavljene odrešene
ruke.
Teško je, naime, zamisliti da svi dosadašnji potezi Silajdžićevog
Ministarstva, a naročito oni najspektakularniji, proizilaze iz opredeljenja do kraja
usaglašenih, recimo, u Skupštini, Predsedništvu ili Vladi republike čije je ukupne
interese svako ministarstvo po logici stvari dužno da zastupa. No, to je već stvar o
kojoj isključivo pravo i odgovornost da razmišljaju i sude imaju neposredni sudionici
uigravanja i razigravanja bosanskohercegovačke demokratije razapete "konjima na
repove" tronacionalnog stranačkog monopola. Sa strane posmatrano, za sada je spoljnu
politiku BiH najrazložnije i najopravdanije razmatrati kao autorsko delo dr Harisa
Silajdžića, u vernoj velikosvetskoj izvedbi gospodina Alije Izetbegovića.
Spretnost u saopštavanju
Kao orijentalist izrazitih sociološko-politikoloških okolnosti, dr
Haris Silajdžić je u naučnim krugovima ostao zapamćen po nekolikim prikazima i
polemičkim napisima "antievropocentričnog" usmerenja. Detektujući, i u našoj
orijentalistici, navodne ideološke odbleske neokolonijalističkog arogantnog revanšizma
prema narodima "čija su intelektualni potencijali usmjereni ostvarivanju ekonomske i
kulturne samodovoljnosti", dr Silajdžić je, zapravo, samo ispisao moderniju i
"horizontu očekivanja" savremene publike prilagođeniju varijaciju stare
istočnjačke optužnice protiv naučne orijentalistike i njenog zlonamernog,
nekompetentnog i saznajno nemoćnog "zavirivanja" u zabrane i drugih i
drugačijih, duhovno superiornijih civilizacija, a pre svih, naravno, islamske.
Uočavanje ove "antiimperijalističke" konstante u
Silajdžićevom znanstvenom angažovanju veoma je važno da razumevanje
idejnih/ideoloških i vrednosnih temelja na kojima počivaju i njegove spoljnopolitičke
koncepcije, iako se ona tu, u skladu s izmenjenim potrebama, funkcionalno drugačije i
manje naglašeno artikuliše. U svim dosadašnjim javnim nastupima kroz izjave i intervjue
u jugoslovenskim listovima i časopisima, kojih je tokom poslednjih godinu dana bilo
nekoliko, bosanskohercegovački ministar za međunarodne odnose ispoljio je zavidnu
veštinu i spretnost da koherentno, uverljivo i samouvereno saopšti svoje prividno sasvim
prihvatljive, moderne i konstruktivne poglede na realnost savremenog sveta i nužnost da
se jugoslovenska i bosanskohercegovačka spoljna (i ukupna) politika toj realnosti
prilagode, oslobodivši se prethodno raznih zabluda i predubeđenja iz prethodnog perioda
statičnosti i bezidejnosti. (Politika, 11. avgust 1991.) |
