DR DARKO
TANASKOVIĆ
ISLAMSKI ČINILAC U SPOLJNOPOLITIČKOM NASTUPANJU BiH
KA EVROPI PREKO LIBIJE I IRANA
Posete o kojima je javnosti više predočavana ekonomska nego
politička veza
Nostalgično prelistavanje poslednjih, još svežih stranica
jugoslovenskog političkog spomenara može se i u saznajnom smislu pokazati veoma korisnim
putokazom za snalaženje u trenutnom ratnom i diplomatskom metežu u Jugoslaviji i oko
nje. Pogotovo je uputno analitički se a posteriori zadržati na svojevremeno previđenim,
prenebregavanim i potcenjivanim porukama slovenačkih političara, a s naknadnom
istorijskom pameću koja je, kako neko reče, izgleda i jedina prava istorijska pamet.
Tako je, recimo, pre otprilike dve godine danas već zaboravljeni slovenački delegat u
Skupštini SFRJ Borut Šuklje, posle jedne u nizu ispraznih i jalovih sednica, rezignirano
ocenio da je naše nesporazume praktično nemoguće na opšte zadovoljstvo rešiti, jer na
prostoru Jugoslavije nisu u sukobu samo jugoslovenski narodi i njihovi interesi, već se
sudaraju "Rim, Bizant i Meka".
Malo je ko, u trenutku kad je izrečena, ovu tvrdnju bio spreman do
kraja da prihvati. I danas je čoveku s razvijenom modernom građanskom (samo)svešću
evropskog tipa teško pristati na dijagnozu takve neopozive individualne i kolektivne
političke determinisanosti tradicijskom ukorenjenošću u sistem jedne od triju velikih
monoteističkih vera, kojima je istorijski bilo dato da izdele naše zemlje, narode i
ljude. Konačno mirenje s apsolutnošću i fatalnošću neosporno silno delotvornog
faktora međusobne verske suprotstavljenosti neminovo bi dovelo do kobnog ukidanja i
najmanje mogućnosti slobodnog i demokratskog, "prometejskog" uticanja na
vlastitu sudbinu i budućnost svetovne zajednice kojoj se ovozemaljski pripada. Neupitno,
beslovesno pomirenje sa samim sobom unutar svoga stada, kao i krajnje neizvesna
eshatološka perspektiva, čine se, ipak, nedovoljnim iskupljenjem i nagradom za
neprestani rat sa drugima, po svemu, sem po veri, jednakima.
Po "nebeskoj šemi"
Dominantni smerovi spoljno-političkih orijentacija nekih jugoslovenskih
republika, iako tek u početnoj fazi samostalnog uobličavanja, verno slede, reklo bi se,
Šukljeovu obeshrabrujući tripolarnu "nebesku" shemu. Što se tiče onih
upućenih na "Rim", stvari su već odavno bile tako dobro uhodane, a dvosmerni,
javni i tajni, crkveni, diplomatski, propagandni i ekonomski kanali stabilno
uspostavljeni, da je mladim severozapadnim secesionističkim republičkim vlastima
preostalo sam da proces svestrano intenziviraju i stave ga u funkciju konačnog
otcepljenja od Jugoslavije. One su to, valja priznati, spremno i vešto (zlo)upotrebile,
neretko i uz neukusno i nedostojno preterivanje u, inače, neizbežnim lažima i
izmišljotinama propagandnog ratovanja, u čemu su se Slovenci pokazali zadivljujuće
organizovani, uorni, efikasni i bestidni, a "Rim", odnosno veliki deo katoličke
Evrope, iako o svemu bitnom savršeno dobro obavešten, hladno pripravan da, zapad viših
("rimskih") ciljeva, pređe i peko nekih osnovnih načela na kojima zvanično
počivaju temelji ujedinjene Evrope.
U neuporedivo nepovoljnijem položaju našli su se nabeđeni
jugoslovenski baštitnici "Bizanta", jer, zapravo, nisu ni imali kuda da pođu.
"Bizanta", naime, za razliku od "Rima" i "Meke", pogotovo na
način postojanja i delovanja "Rima" i "Meke", odavno više nema.
Možda bi se, pod određenim uslovima, i mogao vaspostaviti, ali je takva perspektiva u
ovom trentku krajnje neizvesna i, svakako, daleka. Za sada, ostaje da se, eventualno,
skokne do Grčke, savremene duhovne naslednice "Bizanta", što je predsednik
Republike Srbije veoma uspešno i učinio. Njegov makedonski kolega, pak, valjda usled
nepriznavanja autokefalnosti makedonske pravoslavne crkve, a i makedonske nacije u
Grčkoj, smatrao je da se "bizantski" kontinuitet može i nešto elastičnije
shvatiti, pa se iznenada obreo u Ankari, prestonici ponovo moćne azijsko-evropske
države, na čijoj se teritoriji već odavno nalazi i negdašnji Konstantinopolj, tj.
Carigrad. Izgleda da su ga tamo u celini dobro razumeli, a pogotovo reminiscenciju da su
makedonci ujedinjeni živeli jedino u državnim granicama Osmanskog carstva. S ovim,
naravno, nikakve neposredne veze nema vest koju smo nedavno imali prilike da pročitamo, a
koja kaže da će stručnjacima iz Makedonije u turskim arhivima biti učinjeni dostupni i
do sada nepoznati dokumenti koji se odnose na istoriju makedonskog naroda (Borba, 30. juli
1991)
Daleko najozbiljniji prodor, onaj ka "Meki", učinila je,
međutim, tokom poslednjih meseci bosanskohercegovačka spoljna politika, svesna da za
kratko vreme mora nadoknaditi zakašnjenje zbog višedecenijskog nenastupanja u islamskom
svetu kao samostalnih, posebno kvalifikovani i zainteresovani subjekt. Zvanično
nastojeći da se, u složenim i neizvesnim jugoslovenskim prilikama, samostalna i suverena
Bosna i Hercegovina, u Jugoslaviji ili van nje, saglasno evropskim demokratskim
standardima, izgradi, kako sam izjavljuje, kao "građanska republika Muslimana, Srba
i Hrvata", predsednik Predsedništva ove višenacionalne i višekonfesionalne
federalne jedinice zaputio se ipak prvo u "Meku". Put ka Evropi poveo ga je od
Libije preko Irana i Turske, za sada do Amerike, što se, bar na prvi pogled, čini ipak
donekle zaobilazno. Susret sa Kurtom Valdajmom teško da se u tom smislu može smatrati
izglednom prečicom.
Izetbegovićeva iznenadna i tajnovita martovska "radna poseta"
Libiji, zemlji koja ruši arapske berlinske zidove" ("Muslimanski glas",
20. mart 1991), po svoj prilici je stvarno bila motivisana prvenstveno ekonomskim
razlozima, odnosno pokušajem da se posustalnoj (bazičnoj) industriji BiH i pratećim
sistemima ubrizgaju preko potrebna sveža finansijska sredstva. Teško je zamisliti
legitimniji i opravdaniji razlog za posetu stranoj zemlji, tim pre što se u Libiji
zapažaju nagoveštaji privrednog oporavka.
U "zemlji koja ruši arapske berlinske zidove"
Pa ipak, opšte nepoverenje svih prema svima, koje već poodavno vlada u
Jugoslaviji, zatim poznata i neskrivena islamistička obojenost političke platforme i
programa lidera SDA, izbor destinacije i sagovornika kao i tek naknadna službena potvrda
vesti o već održanom sastanku, izazvali su određeno podozrenje i kritičke odzive u
bosanskohercegovačkoj i jugoslovenskoj javnosti. Čak je, recimo, i izrazito umereni
komentator Nenad Briski našao za shodno da u "Borbi" zaključi kako bi se
"od g. Izetbegovića, koji važi za odmerenog i mudrog čoveka, moglo očekivati
onoliko mudrosti i na spoljnom planu koliko je pokazao na unutrašnjem", jer,
"ovakve tajne misije" po Libiji samo mu mogu otežati život kod kuće i
dezavuisati sve za šta se, bar u javnim istupanjima, tamo zalaže". Korak dalje u
nepovoljnom kvalifikovanju Izbetbegovićevog "libijskog izleta" učinili su
njegovi prinudni, ali i neizbežni srpski politički partneri iz SDS, koji su ovu posetu,
a tako će reagovati i povodom narednih, ocenili kao izraz doslednosti u zalaganju za
stvaranje "islamske države" na tlu Jugoslavije, a nedoslednosti u sprovođenju
konstruktivne jugoslovenske politike i prenebregavanje vitalnih interesa i prava
nemuslimanskih naroda u BiH.
Za najoštrije i, svakako, neprimerene i neodmerene osude prvog
bosanskohercegovačkog samostalnog spoljnopolitičkog iskoraka na najvišem nivou
reprezentativni su stavoti iz saopštenja Predsedništva SPO, izdatog tim povodom, a u
kome, pored ostalog, stoji da je "Brozovo vreme tajnih dogovora sa sumnjivim
režimima prošlo" i da se treba suprotstaviti "svakoj sprezi, kako javnoj tako
i tajnoj, između političkih prvaka BiH i muhamedanskih despota sa Bliskog istoka".
Ma koliko vređali prepoznatljivom emfatičnom grubošću izraza, gornji navodi nikako
nisu za olako otpisivanje, jer, svidelo se to nekome ili ne, u biti verno odražavaju
ekstremno ideologizovanje i voluntaristički neistorično, nestrpljivo raspoloženje
jednog nezanemarljivog dela javnog mnenja van muslimanskih sredina, bez obzira na to što
se onih koji ga sačinjavaju znatno opreznije izjašnjava i utlađenije ponaša.
Razgovori u Teheranu
Naredna, majska deonica Izetbegovićevog spoljnopolitičkog afirmisanja
republičke suverenosti BiH odvela ga je u Islamsku Republiku Iran, čije su međunarodne
pozicije posle "zalivskog rata" primetno ojačale, pogotovo naregionalnom i
islamskom planu, čega je iranska, sve mudrija, veštija, pa i taktički umerenija
diplomatija i te kako svesna. Valja podsetiti da su zvanični organi i glasila Islamske
zajednice u SFRJ pa i SDA, pored ostalog i kroz usta svoga lidera, izričito osudili
iračku agresiju na Kuvajt, iako nisu krili ni otvorenu odbojnost prema skrnavljenju svete
islamske zemlje prisustvom i vojnim angažovanjem tzv. "multinacionalnih snaga",
pod imperijalističkim vođstvom SAD, u čemu je redakcijski komentar
"Preporoda" (30. januara 1991) prepoznao "totalnu primjenu
američko-zapadne (antiislamske) doktrine". Uz nedvosmisleno protivljenje agresiji i
ratu, Alija Izetbegović je u nekoliko navrata s razlogom podsetio Zapad na nedoslednost
njegove bliskoistočne politike, kao i na teške posledice te nedoslednosti, jer da je
svojevremeno irački napad na Iran od međunarodne zajednice bio podjednako odlučno
osuđen kao kuvajtska avantura, možda je mnogo zla i nesreće moglo biti izbegnuto. U
Teheranu svakakav javni ukor "arogantnim licemerima" na Zapadu svakako nije
prošao nezapažen.
O Izbetbegovićevoj poseti Iranu, do koje je došlo "na poziv
ministra vanjskih poslova Irana Ali Akbar Velajatija, a u okviru jugoslovensko-iranskih
odnosa i suradnje", objavljeno je srazmeno malo izveštaja i u našoj i u iranskoj
štampi. Težište svih razgovora bilo je, kako je zvanično saopšteno, kao i u Libiji,
na istraživanju mogućnosti za buduću ekonomsku saradnju u različitim oblastima i na
uspostavljanju institucionalnih i organiizacionih okvira i poslovanja. Ni političke teme
nisu, naravno izostale, ali su službeni izvori obeju strana u vezi sa njima ispoljili
krajnju informativnu uzdržanost. Naglašenu pažnju javnosti privukla je stoga, jedna (i
jedina) izjava gospodina Izetbegovića, da je u Iranu za svoje stavove dobio političku
podršku, što je, u ovom trenutku, ocenio je, najvažnije i sasvim dovoljno. Politika,
10. avgust 1991.) |
